*Свети Огањ се појављује само код православних хришћана – (силазак Благодатног Огња се искључиво дешава на молитве и „у руке“ Православног Патријарха). Због велике зависти, припадници других цркава су пар пута покушали да призову Свети Огањ, али безуспешно. Историја спомиње два таква покушаја. Један је везан за римокатолике, а други за Јермене.
Покушај римокатолика се догодио 1101. године, када су Латини (крсташи) владали Јерусалимом. Да би доказали да су они истинска црква, преузели су од православних празновање Светог Огња. На дан светковања, римокатолици су заузели прва места за призивање Светог Огња и почели се молити. Међутим, Огањ се није појављивао, али их то није спречило да одустану од молитве. Латини су наставили да се моле до јутра следећег дана Велике Недеље на Васкрс. Али, ни тада им молитва није била услишена и, онако разочарани, напустили су храм. После одласка крсташа, православни су наставили светковину Светог Огња. Од тада Благодатни Огањ се опет појављивао.
Други случај, везан за Јерменску цркву, догодио се у 16. веку. Да би доказали своју непогрешивост, Јермени су подмитили турског начелника да православног Патријарха не пусти у храм, јер су они желели да призову Свети Огањ. На Велику Суботу, Патријарх је са извесним бројем хришћана остао пред вратима Цркве Светог Гроба, и ту се молио Богу да на њега и вернике пошаље Свету Светлост. И његовом молитвом се чудо догодило: појавио се Свети Огањ на небу и кроз један од стубова на вратима храма спустио се на свеће које је држао Патријарх. Том приликом се стуб распукао, што се и данас може видети. У истом тренутку десило се још једно чудо: неки турски емир је са џамије посматрао шта се догађа код цркве Светог Гроба. И када је видео појаву Светог Огња, повикао је: „Велика је вера хришћана! Један је Истински Бог, Бог хришћана!“. И после повика, емир се баци са високог минарета у амбис дворишта храма. Сви су од присутних очекивали да је мртав, али није било тако. Вера у Христа га је спасла. Након тога је прешао у Православље. За његов прелазак у Хришћанство су чули неки муслимани, па су га убили. Његове мошти се данас чувају у манастиру Велике Пресвете Богородице Јерусалимске.
**Ово је прилика да се чују Заветне приче о „највећем познатом Србину из наше историје“, посебно о његовим путовањима у Свету Земљу, Подвизима које је учинио и Благодаћу коју нам је донео – то је сведочанство о српским дубоким траговима у Светој земљи: манастир Светог Јована Богослова, манастир Часног крста у Јерусалиму и цркву Светог Ђорђа у Акру подигао је Свети Сава. Краљ Милутин, у Јерусалиму, подигао је манастир посвећен Светим Архангелима. Први српски Патријарх, Јоаникије, на Тавору, подигао је цркву Светог Илије. Срби су управљали манастиром Светог Саве Освећеног 130 година, Игуман синајског манастира у 14. веку, био је Србин, Јоаникије… То је сведочанство о Тројеручици, Млекопитатељници, враћању просторије у Тајне вечере, јеванђељске „горње собе“ („горњице“) Хришћанима… То је подсећање и да је „Отац Државе“, Стефан Намања, даривао цркве у Јерусалиму, међу којима је и црква Господња, односно црква Светог Гроба или Васкрсења Христовог, затим цркву Светог Јована Претече такође у Јерусалиму, потом цркву Светог Теодосија у близини Витлејема у Палестини. То је прилика да се свако од нас угледа на наше Свете Претке и добије подстрек да и сам „Троудомъ своимъ въса приобрѣте“…