Пројекти

Годишњи пренос Благодатног Oгња у Србију на Велику Суботу

Пројекат је први пут реализован 2015. године уз подршку руских организација „Центра Националне Славе„, „Фондације Светог Андреја Првозваног“ и „Фондације Светог Василија Великог„, у блиској сарадњи са Српском православном црквом, и са благословом Патријарха Српског Иринеја. Овај руско-српски пројекат има велику вредност која се најбоље огледа у саборности: лампе са Благодатним Oгњем су стигле у многе храмове и манастире широм Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и остале земље региона Балкана, уједињујући српски народ уз подршку братске православне Русије.

Главне поруке које носи пренос Благодатног Огња на просторе где живи српски народ су:

1. Благодатни Огањ је директна потврда са Неба о радосној Истини Васкрсења Господњег. Догађај силаска Светог Огња је на жалост био скривен од већег дела нашег народа, те нас управо пројава овог догађаја јача у нашој Вери и подсећа ко смо.

2. Наше Свето Православље – Свети Благодатни Огањ се појављује само код Православних хришћана, потврђујуђи исправност Избора наших Предака.*

3. Светосавље – Ми смо Светосавци, Светосавље нас као народ дефинише и управо оно нас је сачувало у временима вековног ропства. Темеље које је за наш народ Свети Сава на Небу саградио су вечни, а кроз спознају о градњи и величини тих темеља имамо прилику да разгрнемо талог вековне прашине који је заклонио те темеље и да нам се у свој својој раскошној Светлости прикажу**

4. Духовна вертикала са Небом је основни предуслов стабилног живота и развоја на земљи – градећи државну кућу на тим темељима Србија је постала најмоћнија држава у Европи, уз историјску паралелу да је управо обнављајући своје небеске темеље у данашње време то постала наша Братска Православна Русија. Управо ова Порука има снагу да преокрене пут несреће на који су наша држава и народ поведени.

*Свети Огањ се појављује само код православних хришћана – (силазак Благодатног Огња се искључиво дешава на молитве и „у руке“ Православног Патријарха). Због велике зависти, припадници других цркава су пар пута покушали да призову Свети Огањ, али безуспешно. Историја спомиње два таква покушаја. Један је везан за римокатолике, а други за Јермене.

Покушај римокатолика се догодио 1101. године, када су Латини (крсташи) владали Јерусалимом. Да би доказали да су они истинска црква, преузели су од православних празновање Светог Огња. На дан светковања, римокатолици су заузели прва места за призивање Светог Огња и почели се молити. Међутим, Огањ се није појављивао, али их то није спречило да одустану од молитве. Латини су наставили да се моле до јутра следећег дана Велике Недеље на Васкрс. Али, ни тада им молитва није била услишена и, онако разочарани, напустили су храм. После одласка крсташа, православни су наставили светковину Светог Огња. Од тада Благодатни Огањ се опет појављивао.

Други случај, везан за Јерменску цркву, догодио се у 16. веку. Да би доказали своју непогрешивост, Јермени су подмитили турског начелника да православног Патријарха не пусти у храм, јер су они желели да призову Свети Огањ. На Велику Суботу, Патријарх је са извесним бројем хришћана остао пред вратима Цркве Светог Гроба, и ту се молио Богу да на њега и вернике пошаље Свету Светлост. И његовом молитвом се чудо догодило: појавио се Свети Огањ на небу и кроз један од стубова на вратима храма спустио се на свеће које је држао Патријарх. Том приликом се стуб распукао, што се и данас може видети. У истом тренутку десило се још једно чудо: неки турски емир је са џамије посматрао шта се догађа код цркве Светог Гроба. И када је видео појаву Светог Огња, повикао је: „Велика је вера хришћана! Један је Истински Бог, Бог хришћана!“. И после повика, емир се баци са високог минарета у амбис дворишта храма. Сви су од присутних очекивали да је мртав, али није било тако. Вера у Христа га је спасла. Након тога је прешао у Православље. За његов прелазак у Хришћанство су чули неки муслимани, па су га убили. Његове мошти се данас чувају у манастиру Велике Пресвете Богородице Јерусалимске.

**Ово је прилика да се чују Заветне приче о „највећем познатом Србину из наше историје“, посебно о његовим путовањима у Свету Земљу, Подвизима које је учинио и Благодаћу коју нам је донео – то је сведочанство о српским дубоким траговима у Светој земљи: манастир Светог Јована Богослова, манастир Часног крста у Јерусалиму и цркву Светог Ђорђа у Акру подигао је Свети Сава. Краљ Милутин, у Јерусалиму, подигао је манастир посвећен Светим Архангелима. Први српски Патријарх, Јоаникије, на Тавору, подигао је цркву Светог Илије. Срби су управљали манастиром Светог Саве Освећеног 130 година, Игуман синајског манастира у 14. веку, био је Србин, Јоаникије… То је сведочанство о Тројеручици, Млекопитатељници, враћању просторије у Тајне вечере, јеванђељске „горње собе“ („горњице“) Хришћанима… То је подсећање и да је „Отац Државе“, Стефан Намања, даривао цркве у Јерусалиму, међу којима је и црква Господња, односно црква Светог Гроба или Васкрсења Христовог, затим цркву Светог Јована Претече такође у Јерусалиму, потом цркву Светог Теодосија у близини Витлејема у Палестини. То је прилика да се свако од нас угледа на наше Свете Претке и добије подстрек да и сам „Троудомъ своимъ въса приобрѣте“…

Израда споменика генералу Михаилу Григоријевичу Черњајеву

На предлог Међународне фондације Св. Георгија Победоносца, покренута је иницијатива за израду и постављање споменика генералу Михаилу Григоријевичу Черњајеву, команданту Моравске војске – главне оружане снаге Србије у време српско-турског рата 1876. године. У том рату, генерал Черњајев је руководио како српском војском, тако и руским добровољачким јединицама.

С обзиром на сећање на одлучујуће битке и жртве тог ослободилачког рата, као и традицију коју општина Алексинац посвећено негује, логично место за постављање споменика је управо истоимени град.

Фотографије модела споменика израђеног у Санкт Петербургу под руководством Михаила Павлова:

Објављивање књиге Мавра Орбинија „Краљевство Словена“

У руским архивама сачувано је оригинално издање књиге Мавра Орбинија „Краљевство Словена“ које је на руски језик превео Гроф Сава Владиславић. Овим историјским документом Цару Петру Првом и империјалној Русији представљена је повест словенских народа. Пред Фондацијом Светог Георгија Победоносца је задатак да овај драгоцени рукопис приреди на савременом руском и српском језику.